...ja sam uvek u brojkama, kada glumim sponzorusu, kada prebirem po svom novcaniku, kad malo imitiram inteligentnu osobu, kada zelim da ohrabrim sebe...ionako....sve je broj... ;)
+ ovo je divan status za fb ;)
Univerzum je nastao pre 13,7 miliona godina (4,32⋅1017 s). Proračuni pokazuju da je postojala „prva sekunda" u istoriji kosmosa, fantastični trenutak kad je njegova vidljiva veličina bila neverovatno manja nego danas – jedva 300.000 km od jedne do druge strane. Hiljaditi deo sekunde pre toga granice se sužavaju na 300 km! Zatim na 300 m u prvih deset milionitih delova sekunde. Veličina koja, ako malo razmislimo, izgleda potpuno nerazumno: planeta kao što je Zemlja, sa njenim gradovima, planinama, okeanima, ali i Sunce i sve planete, stotine milijardi zvezda, sazveždja i galaksija, sve to sažeto je u prostor manji od jednog brdašceta! Ali tu nije kraj! U prvom stomilionitom delu sekunde univerzum „meri" samo tri metra. Još jedan trenutak manje, i on se smanjuje na veličinu narandže, zatim graška, zrna peska i, konačno, nevidljive čestice.
Većina savremenih fizičara se slaže da je trenutak kada je od te nevidljive čestice počeo da se neverovatno uvećava univerzum sve do današnjih dana, nastupio u 10–43 sekunde u odnosu na neki nulti početak merenja vremena; poluprečnik te čestice u tom trenutku iznosio je 10–35 m. Ove veličine, 10–43 s i 10–35 m, karakterišu Plankov zid – krajnju barijeru fizičkog sveta. Ako bi se uzelo da jedan atom ima veličinu čitavog kosmosa, u toj razmeri bi Plankov zid imao visinu od jedva 3m. Na tom „zidu", na toj barijeri (koja, da napomenemo, nije jednaka nuli, već predstavlja granicu deljivosti materije) moderna kosmologija se zaustavlja, jer se iza tog zida skriva nezamisliva stvarnost – nešto što možda nikada nećemo da razumemo, tajna koju fizičari i filozofi i ne mogu da zamisle da će rešiti jednog dana. A od tog zida počinje i čuveni Veliki prasak, ta veličanstvena eksplozija koja je označila i početak univerzuma. Pogledajmo sada i mi izbliza taj strašni zid koji dosad niko nije prekoračio. U pitanju je najmanji predmet u univerzumu, nešto što je sto milijardi puta manje od atomskog jezgra. Kao ilustraciju možemo da uzmemo sitno, golim okom jedva vidljivo zrno peska i zamislimo da postaje veliko kao čitav svemir. A čak bi i u tom odnosu Plankov zid još bio nevidljiv, mnogo manji od atoma. Trebalo bi, naime, da zrno peska postane milijardu milijardi puta veće od čitavog kosmosa da bi se mogla opaziti Plankova dužina kao prečnik zrna graška! Na toj razdaljini – Plankovom zidu – moderna kosmologija smešta početak fantastičnog širenja koje je raspšilo materiju i označilo početak univerzuma. Drugim rečima, Veliki prasak ne počinje u nultom trenutku, već mnogo kasnije – u Plankovom trenutku. To, sa druge strane, znači da je prva sekunda u odnosu na Veliki prasak 1043/4,32⋅1017 = 2,3⋅1025 puta „udaljenija" nego što je sadašnji trenutak u odnosu na prvu sekundu.U trenutku Velikog praska, tj. na Plankovom zidu, temperatura nastajućeg svemira je bila 1032 stepeni (bilo Celzijusovih bilo Kelvinovih). Energija pri tom je iznosila 1019 GeV (deset milijardi milijardi gigaelektronvolti). U brojki 1019 GeV, primenjenoj na tako malu „česticu", nalazi se takva kolosalna energija, da postaje nezamisliva. Primera radi, u CERN-u, gde se pokušava da simulira Veliki prasak, i to na neuporedivo većoj čestici od one koja je bila na Plankovom zidu, najveća energija (za koju su oduševljeni istraţivači 30.03.2010. godine najavili da će je tek postići) biće 7 TeV = 7000 GeV (više od milion milijardi manje nego pri „pravom" Velikom prasku).
Interesantno je da je kosmos u trenutku postanka – koji je tada bio samo čista energija – ipak imao odredjenu „težinu“. Naime, iz E = mc2 (uz napomenu da je 1 eV = 1,6⋅10–19 J) sledi da je njegova masa tada iznosila 17,8 mikrograma. Ili, drugačije rečeno: Plankova sfera bila je „teška“ 17,8 μg, što znači da je njena gustina iznosila čak 4,25⋅1093 g/cm3.